Ri­bo­lov­ci, ne­str­plji­vo če­ka­ju još je­dan re­star­to­van krug, u ko­jem se­zo­na po­čet­ka ri­bo­lo­va na pa­strm­ku do­đe ne­što po­put po­čet­ka ka­len­dar­ske No­ve go­di­ne. U uvje­re­nju da će baš ova bi­ti bo­lja i ri­bo­be­ri­ćet­ni­ja, sa svim strep­nja­ma, na­da­ma i ri­bar­skom ma­štom, sprem­ni za no­ve ri­bo­lov­ne po­ho­de u ko­joj je osim užit­ka u ulo­vi­ma, bit­na stav­ka je i pri­ča ko­ja pra­ti ta de­ša­va­nja i ko­ju ni­ko ta­ko ma­što­vi­to ne ve­že za ni je­dan sport ili za­ba­vu kao ri­bo­lov­ci za svo­je ri­bo­lov­ne po­du­hva­te i „tro­fe­je”.
Ra­no pro­lje­će je dio go­di­ne, na­kon na­met­nu­te zim­ske ap­sti­nen­ci­je, ko­ji sport­ski ri­bo­lov­ci na sal­mo­nid­nu ri­bu želj­no oče­ku­ju. Po­če­tak još jed­ne ri­bo­lov­ne se­zo­ne je pred na­ma, sve če­šće klju­ča tem­pe­ra­tu­ra u iš­če­ki­va­nji­ma, ali se i tem­pe­ra­tu­re vo­de i va­zdu­ha la­ga­no za­gri­je­va­ju, pa sta­nov­ni­ci vo­de­nih to­ko­va bu­đe­nje pri­ro­de ko­je ži­vot zna­či ta­ko ra­do­sno oče­ku­ju. Bu­ja­nje vo­de­nog ra­sti­nja či­ja ve­ge­ta­ci­ja pr­vo za­po­či­nje u pli­ćim dje­lo­vi­ma ri­je­ka ili je­ze­ra, po­vla­či za so­bom niz pro­ce­sa ko­ji ima­ju svoj go­di­šnji kon­ti­nu­i­tet. Pli­ća­ci po­či­nju pr­vi da po­ka­zu­ju zna­ko­ve ži­vo­ta u vo­de­nim to­ko­vi­ma, a ta­mo gdje ne­kom ži­vot za­po­či­nje tu se i za­vr­ša­va. Sve je u ne­pre­kid­nom ci­klu­su, bu­ja bilj­na ve­ge­ta­ci­ja, po­ja­vlju­ju se mi­kro­skop­ske ži­vo­ti­nje, a za nji­ma i sve osta­lo što stva­ra ne­pre­kid­ni la­nac.
O si­stem­skim rje­še­nji­ma go­vo­ri­će­mo ne­kom dru­gom pri­li­kom, a o ra­du i od­go­vor­no­sti onih ko­ji su naj­vi­še ve­za­ni za na­šu ,,naj­ljep­šu spo­red­nu stvar na svi­je­tu”, po­put ri­bo­ču­va­ra, sport­sko-ri­bo­lov­nih rad­ni­ka u klu­bo­vi­ma i sa­ve­zu, vo­lon­te­ri­ma, eko­lo­zi­ma, pri­ja­te­lji­ma pri­ro­de…, svih onih ko­ji su iz svog di­je­la od­go­vor­no­sti uči­ni­li upra­vo ono­li­ko, ko­li­ko će­mo pri­mi­je­ti­ti ka­da pr­vi put ode­mo na ne­ko par­če oba­le na­še omi­lje­ne vo­de i spo­zna­mo po ko­li­či­ni ri­be ili či­sto­ći pri­o­ba­lja, ima li tu po­ma­ka na bo­lje.
Ri­be su pri­mar­ne u ne­če­mu što na­zi­va­mo sport­ski ri­bo­lov, ali ne kao sred­stvo za ne­kon­tro­li­sa­no iz­lo­vlja­va­nje, već kao mje­ri­lo na­še za­ba­ve. Za­to, uvi­jek imaj­mo u vi­du či­nje­ni­cu da se­be na­zi­va­mo sport­skim ri­bo­lov­ci­ma upra­vo zbog vi­te­škog nad­me­ta­nja, a ne umo­re­ne ko­li­či­ne ri­be. Ta ista ri­ba će, ako je vra­ti­mo na­zad u vo­du, do­ni­je­ti ne­kom dru­gom ri­bo­lov­cu ko­li­či­nu sre­će i za­do­volj­stva ka­kvu smo i mi do­ži­vje­li, a to je valj­da i su­šti­na sport­skog u ri­bo­lo­va. Bu­di­te gla­sni i od­luč­ni pro­tiv kri­vo­lo­va i ne bje­ži­te od od­go­vor­no­sti. Po­štuj­te pra­vi­la o mi­ni­mal­noj mje­ri i uka­zuj­te na kri­vo­lov nad­le­žnim slu­žba­ma, pa i on­da ka­da ne­ma­te po­vje­re­nja u iste. I uži­vaj­te... ovo je naj­ljep­ši i du­go­o­če­ki­va­ni pe­ri­od za ri­bo­lov u go­di­ni.
Ka­da pri­ča­mo o ri­bo­lo­vu i per­cep­ci­ji sve­ga što ve­že­mo uz nje­ga, vo­lim da se pri­sje­tim ri­je­či Pa­o­lo Ko­e­lja, ko­ji je na­pi­sao „Po­ra­žen je sa­mo onaj ko od­u­sta­ne”.
Imaj­te ovo u vi­du ka­da slje­de­ći put ode­te u ri­bo­lov. I, na­rav­no, ne­ka nam je bi­stra se­zo­na 2017.
S.B.M.